Последњи преживели заточеници концентрационог логора Јасеновац почели су пробој 22. априла 1945, пре 80 година.
У пробој је из логора тог 22. априла 1945. године, кренуло око 600 од 1.073 колико је тада преостало логораша у логору Циглана у Јасеновцу. Тог дана, или претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбежна смрт, део логораша се одлучује на пробој. Од 600 колико је кренуло у пробој, преживело их је највише 117.
Истог дана у бег су кренули и заточеници другог дела логора, Кожаре. Од њих 147 колико је кренуло у пробој, преживело је свега 11. Предводник пробоја из Циглане био је Анте Бакотић, иначе заробљени партизан. Ни он међутим није успео да се дочепа слободе, погинуо је током бега.
Манифестације у част пробоја заточеника Јасеновца
Обележен дан Музеја жртава геноцида и представљене марке "Пробој заточеника логора смрти у Јасеновцу"
Уништавање логора пред крај Другог светског рата
У пролеће, током марта и априла 1945. споровођена је систематска ликвидација логора. Савезничка авијација бомбардовала је иначе логорски комплекс током тог пролећа у више наврата, и поједини објекти су уништени.
Како се приближаво крај Другог светског рата, усташе су по налогу Вјекослава Макса Лубуриућа одлучиле да спроведу уништавање логора Јасеновац. То је подразумевало ликвидацију свих преосталих заточеника, спаљивање архиве и деструкцију логорских објеката. Од преосталих заточеника формиране су посебне групе које су имале задатак да ископавају и спаљују посмртне остатке убијених заточеника, како стоји на
До 22. априла 1945. године у Јасеновцу је преостало свега 1.220 заточеника. Дан уочи пробоја, 21. априла, усташе су ликвидирале остатке женског логора. Тада су убијене и последње заточенице, њих око 80.
Пошто је још 1.073 заточеника остало у згради Циглане, делу логорског комплекса, њима је постало је јасно шта их очекује, па се одлучују на пробој по сваку цену. Тако се првобитно десетак заточеника договорало да крену у бег. Одлучено је да се на сваком од четири излаза смести по десетак чврсто опредељених за пробој. Обезбедли су нешто алата, чекиће, летве, цигле. Договор је био да ће паралелно, истовремено, провалити на сва четири излаза, како би потом јуришали ка излазу уз логора.
Пробој на јуриш
На договорени узвик Анте Бакотића „Напред другови!” око 10 сати, тог преподнева, пробој је започео. Пошто су претходно замандаљени улази и прозори пробијени уследио је јуриш ка приближно 150 метара удаљеној капији логора. Око 460 потпуно онемоћалих, болесних или старих, није ни покушавало пробој, преосталих 600 кренули су на јуриш. Успело им је и да ликвидирају поједине усташке стражаре. Логораш Миле Ристић је чак успео да отме један митраљез, док је Едо Шајер пресекао телефонске проводнике, што је у извесној мери отежало комуникацију усташке управе.
У првом тренутку заточеницима је погодовала чињеница да је 22. април био тмуран, кишовит дан, па се део логорске страже склонио од падавина. Тако да је постојао извесни ефекат изненађења, али не задуго. Преживео је свега 117 логораша, од 600 колико је учествовало у пробоју из Циглане.
Страдали су током пробоја, као и у набујалој Сави, или су их усташке потере стигле у близини логорског комплекса. Преосталих 470, који се нису осећали способним да учествују у пробоју, побијени су. У делу логора Кожаре, група заточеника паралелно је планирала пробој, без икакве везе са групом из Циглане. Они су пробој започели истог дана, 22. априла, око 20. часова увече. Напали су логорску стражу, пресекли жицу, чак и запалили радионице и магацине.
Потера усташа трајала је међутим током читаве ноћи. Преживело их је од 176, односно 147 колико је кренуло у пробој, свега 11. Већ сутрадан, 23. априла, логорска управа и посаде, комплетно усташко особље, напустили су комплекс логора Јасеновац.
Јасеновачки систем логора био је активан од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана. Био је то комплекс логора укупне површине око 240 км квадратних. Саставно део су били и посебан женски логор Стара Градишка, логори за децу Сисак, Јастребарско, Горња Ријека.
Sources: Jasenovac Memorial Sajt Croatia, Genocide Victims' Museum Belgrade.
