Иза различитих начина на које појединци и групе одлучују да опишу „26. јануар“, срж проблема је концепт суверенитета, односно наслеђена јурисдикција аутохтоних Аустралијанаца над њиховом земљом, образовањем, законима, политикама, здравством итд. пре доласка Европљана а што никада није признато.
У сржи дебате о правима Абориџина и становника острва Торесовог мореуза постоји широк консензус око концепта суверенитета, међутим међу староседелачким групама постоје различита гледишта о томе на који начин би тај суверенитет требало да се призна.
Ово је почетна тачка аустралијске јавне дебате о признању, уговору, праву на глас и истину а различита гледишта обликовала су различите моделе признавања староседелаца о којима Аустралија расправља.
Australians Celebrate Australia Day As Debate Continues Over Changing The Date Source: Getty Images
‘Признавање’
Један од предложених начина признавања је промена Устава Аустралије како би се њиме признали староседеоци. Рад на уставним променама у 2020. је подржан дугом листом стручних панела, сенатским истрагама, уставним комисијама и референдумским саветима, извештајима и препорукама направљеним од 1980-их.
Један од најпознатијих модела који је најприхваћенији у овим дискусијама је „Улуру саопштење из срца“ ‘’. које се описује као кулминација тринаестодневних разговора одржаних широм земље са представницима заједница Абориџина и становника острва Торесовог мореуза.
Дин Паркин (Dean Parkin), директор кампање Од срца (From the Heart), за подизање свести о Улуру саопштењу, каже да они раде на изградњи подршке јавности за гласање у парламенту.
„Наш мандат је да стопостотно радимо на Улуру саопштењу. Да изнесемо истину о уговору, што је велики део нашег свакодневног рада и, као што сам рекао, у оквиру тога је идеја о гласу у парламенту који би представљао Абориџине и народе са острва Торесовог мореуза, о гласу који би се чуо у парламенту, који би био део аустралијске демократије и био под заштитом аустралијског устава, тако да не би могао да се тек тако распустити, као што је то био случај са другим ентитетима у прошлости."
‘Глас’
Циљ признавања аутохтоних Аустралијанаца у Уставу је да им се да „глас“ који би им омогућио да утичу и доносе одлуке о питањима која се тичу њихових заједница.
Али неки мисле да им се „глас“ може дати стварањем представничког тела које би постало „глас у влади“ уместо „глас у парламенту“, као што је предложио министар за староседеоце Аустралије, Кен Вајат (Ken Wyatt) .
„Реалност је да можете имати глас у парламенту али глас у влади значи да је то глас у партији која је тренутно на власти, која располаже новчаним фондовима, они су ти који дефинишу политику , они су ти који уводе законе."
„Дакле, на њих морате да утичете, на владу. Глас у парламенту долази кроз глас у влади“, рекао је господин Вајат.
Minister for Indigenous Australians Ken Wyatt speaks to the media during a press conference at Parliament House in Canberra, Tuesday, August 17, 2021. Source: AAP Image/Lukas Coch
Али за жену народа Бунђалунг и Кунгаракан Дани Ларкин (Bundjalung and Kungarakan woman, Dani Larkin), предлог господина Вајата да се оформи представничко тело које ће бити регулисано законом а не унесено у устав би значило "несрећан" и "рзочарвајући" исход.
„Била је велика подршка да се глас у парламенту пренесе на уставни референдум тако да буде заштићен од гашења, односно одузимања једним једним потписом. Мислим да би то био несрећан исход и прилично разочаравајући за људе који су много радили на овоме, али посебно за наше старешине“, каже она.
‘Уговор’
Други концепт о којем се у великој мери расправља је 'Уговор', што значи формални споразум између владе и староседелачких народа, који признаје постојање Абориџина и народа са острва из Торесовог мореуза пре британске окупације и последично одузимање земље и одузимање имовине од народа Првих нација. За многе, национални уговор или уговори на нивоу држава и регија (уместо гласа у парламенту) треба да буду први циљ јер то значи признање суверенитета и почетак помирења и казивања истине, као што је то учињено са народима Првих нација у Новом Зеланду, Сједињеним Државама и Канади.
Због тога је група аутохтоних Аустралијанаца одржала самит Улуру 2017., укључујући делегата из Викторије и жену Гунаи и Гундитђмара, Лидију Торп (Gunnai and Gunditjmara woman, Lidia Thorpe), која је сада сенатор Партије зелених за Викторију .
Senator Lidia Thorpe during a smoking ceremony at the Aboriginal Tent Embassy at Parliament House in Canberra. Source: Getty Images
Она верује да би и даље требало да постоји инклузивни процес консултација за сваки клан или нацију.
"Њихово је право да одреде шта желе и шта им је потребно. Мислим да морамо да обезбедимо да се са људима разговара са поштовањем и да се дозволи људима, свим људима да седну за сто, а не да то буде неки процес у којем се учествује само по позиву и из којег је искључена већина наших људи “, каже госпођа Торпе.
Када је реч о суверенитету, локални активизам је дуго био покретачка снага која стоји иза побољшања живота Абориџина и становника острва из Торесовог мореуза.
Неке омладинске групе Абориџина и становника острва из Торесовог мореуза подржавају концепт уговора и одбацују идеју о референдуму или уставном признавању јер би то значило сарађивање са колонијалним структурама којима се опиру и не признају их. По њиховом мишљењу, колонијална јурисдикција је у колизији са суверенитетом домородачких народа и њиховим наследним правом на самоопредељење.
Ове омладинске групе обликују политички пејзаж путем интернета и друштвених медија, такође координирају, мобилишу и воде протесте на улицама тражећи промене.
На првој линији против уставног признања су Ратници Абориџинског отпора, такође познати као WAR (Warriors of the Aboriginal Resistance)
Гамиларај, Кума и Мурувари човек, Бое Спеарим (Gamilaraay, Kooma and Muruwari man, Boe Spearim), из групе каже да се WAR увек противио овом „вертикалном приступу “.
„Претпостављам како је било на неки начин водити дијалог са заједницом, а можда не на баш прави начин и такође то није било нешто што смо (Абириџини) тражили или о чему смо желели да разговарамо. Уговор је увек био на дневном реду и увек је био део дискусије.”
Indigenous activists and supporters protesting in Melbourne on 26 January 2019. Source: Getty Images
Званични став који има WAR је да не сарађује са колонијалним структурама, али господин Бое разуме суштину самоопредељења која омогућава Абориџинима и становницима острва из Торесовог мореуза да доносе сопствене одлуке у том погледу.
Такође се води дебата о томе како би изгледао успех у смислу признања.
Активиста, адвокат и председник Савета Абориџина за земљу Тасманије, човек народа Палава Мајкл Менсел ( Palawa man Michael Mansell) верује да Абориџини имају избор између симболичног и смисленог признања.
„Симболично признање је нешто што се догодило 2007. године уз извињење Кевина Рада украденим генерацијама“, каже он.
Господин Мансел детаљно описује како би он постигао темељито признање Абориџина.
„Није компликован процес уколико би споразум био поднет савезном парламенту. Натерајте савезни парламент да законски успостави кредибилно национално тело које би представљало Абориџине, а то тело би поставило приоритете за расподелу ресурса како би заједнице Абориџина живеле боље."
„Друго, тражио бих од савезног парламента да донесе закон о комисији за уговор, и та комисија би требало да изради нацрт уговора; мислим да када би се то постигло да би то направило стварну разлику у животима Абориџина“, објашњава даље он.
Савезна влада је саставила три саветодавна тела за ко-дизајн „Гласа“ за Абориџине, која делују на вишем, националном, регионалном и локалном нивоу.
Кунгаракан и Иваиџа човек, професор Том Калма (Kungarakan and Iwaidja man, Professor Tom Calma) је копредседавајући Више саветодавне групе савезне владе за ко-дизајн "гласа".
The red rock face of Uluru at sun set, the sacred home for thousands of years of the Yankunytjatjara and Pitjantjatjara people in the central Australian desert. Source: Getty Images AsiaPac
Он објашњава да је њихова улога да представе низ различитих модела савезној влади, која ће потом одредити какав ће облик попримити „глас“.
„Обавили смо формирање уговорних тела, али наша активност се не односи на разматрање уговора. Веома је јасно да се ради о гласу у парламенту.“
Пошто је извештај сада финализован, план савезне владе је да извештај размотри кабинет, да се изнесе на консултације и затим донесе закон – све пре следећих избора.
Групама које нису спремне да направе компромис у вези са моделом који подржавају, професор Калма каже да Абориџини треба да искористе прилику која им се пружа.
„Мислим да оно што треба да урадимо је да размислимо овде и сада. Шта можемо да постигнемо? Шта ће бити оствариво без угрожавања нашег интегритета као Абориџина и становника острва из Торесовог мореуза?
„Имамо премијера који подржава министра за питања староседелаца, желе да унапреде глас у влади и у парламенту. Морамо то да искористимо док можемо."
Напредак у борби Абориџина и народа острва из Торесовог мореуза траје откако су се Европљани искрцали на обале абориџинских земаља.
Одлучујући између различитих модела признавања, заједнице Абориџина и Острвљана слажу се да је важно постизање значајног признања у тренутку аустралијске историје кад мандат има влада која је ставила на дневни ред њихово признавање и глас
