Key Points
- Затварање јаза покренуто је 2008. како би се позабавило неједнакостима у здрављу и очекиваном животном веку са којима се суочавају Абориџини и становници острва Торесовог мореуза.
- Стратегија је 2020. реформисана тако да се одлуке доносе заједно са орган изацијама аутохтоних заједница
- Напредак процеса је неуједначен, са пет циљева који су на добром путу, али се области као што су притварање и стопа самоубистава погоршавају.
Ране године: Позив на постизање једнакости
Све је почело 2005. године, када је абориџински старешина, професор Том Калма објавио Извештај о друштвеној правди.
У овом документу од великог значаја, професор Калма је позвао да се за период од једне генерације, односно 25 година, постигне здравствена једнакост Абориџина и становника острва Торесовог мореуза са осталим житељима Аустралије.
Извештај је покренуо талас подршке јавности и до 2007. многи су се прикључили овој кампањи, укључујући прослављене спортисте, освајаче олимпијских медаља Кети Фримен и Јана Торпа.
“Не желим да говори о неправдама, већ о могућности да заједничким напорима помогнемо једни другима… Мислим да смо Торп и ја пример шта можете да урадите када извучете најбоље из себе. Будите јаки и поносни", рекла је тада чувена аустралијска атлетичарка Кети Фримен, припадница аутохтоних народа из Северне територије.
Премијер Кевин Рад је 2008. упутио национално извињење украденим генерацијама Credit: Andrew Sheargold/Getty Images
Формирање прве стратегије Затварања јаза
Наредна значајна прекретница десила се 2008. када је премијер Кевин Рад озваничио стратегију Затварања јаза, а касније исте године упутио и национално извињење украденим генерацијама.
Оригинална стратегија Затварања јаза била је фокусирана на седам кључних области — међу којима и очекивани животни век, смртност деце, образовање и запошљавање припадника Првих нација. Очекивало се да ће у року од десет година бити видљива значајна побољшања.
Од тада, дужност сваког премијера Аустралије је да подноси годишњи извештај о напредовању овог националног споразума.
У свом говору из 2019. тадашњи премијер Скот Морисон изразио је жаљење што се процес не одвија на жељени начин.
„Већ 12 година у парламенту слушам говоре о Затварању јаза. То је прича о нади, фрустрацији и разочарењу... Прича о добрим намерама и доброј вери, али и нажалост недовољно добрим резултатима", рекао је Морисон, додајући да се укорењени начин размишљања у Аустралији ипак полако мења кроз овај процес.
Скот Морисон приликом конференције посвећене Затварању јаза 2019. године Credit: AAPIMAGE
Само два од седам циљева из првобитне стратегије били су на добром путу, док је јаз у очекиваном животном веку поново почео да се увећава.
Стратегија на прекретници
Био је то знак да стратегија мора да се мења. Реформисана је и преименована у Национални споразум о затварању јаза, а фокус је померен – са доношења владиних решења на истинско партнерство са аутохтоним заједницама.
Такође, основана је група под називом Коалиција врховних тела, коју чине више од 80 организација Абориџина и људи са острва Торесовог мореуза.
Задатак ове групе је да активно учествује у стварању новог приступа Затварању јаза, са једноставном идејом да не треба стварати политике за аутохтоне заједнице, већ их треба правити заједно с њима.
- Да се деца рађају здрава и јака
- Да ученици достижу свој пуни потенцијал у школи
- Мање младих људи из Првих нација у систему кривичног правосуђа.
Такође, измењена стратегија има шири, више холистички приступ и не фокусира се само на здравствена питања, већ и на становање, правду, културу и економско учешће.
Пат Тарнер, председавајућа Коалиције водећих аутохтоних тела Source: AAP / LUKAS COCH/AAPIMAGE
Какви су резултати за сада?
Према последњем извештају Комисије за продуктивност, дошло је до одређеног напретка — 11 од 19 циљева је побољшано, али само пет их је тренутно на предвиђеном путу.
Постоје и неки охрабрујући знаци: више беба се рађа са здравом тежином, а више младих завршава 12 разреда школе или еквивалентну квалификацију.
Међутим, неке области, попут стопе самоубистава и притварања одраслих припадника аутохтоних народа, крећу се уназад.
Такође, када се говори о иницијалном циљу затварања јаза, очекиваном животном веку, и ту ситуација није на очекиваном нивоу.
Када се упореди са периодом од пре две деценије, када је професор Калма позвао на промене - дошло је до помака напред – разлика у очекиваном трајању живота између аутохтоних народа и осталих Аустралијанаца тада је била 11 година, а данас износи око осам.
Међутим, забрињавајуће је да у последње време тренд поново иде у погрешном смеру.
Тренутно стање сумирала је Пет Тарнер, жена из народа Гуданђи-Аренте, која је председавајућа Коалиције врховних абориџинских тела.
„Треба се у потпуности придржавати споразума, јер затварање јаза није само ствар статистике, већ се ради о стварним животима, јаким породицама и светлијој будућности... Желимо да омогућимо да наша деца одрастају у здраве људе и да буду поносна и повезана са својом културом", истакла је Тарнер.
